Dan nakon što je gradsko veće Niša 31. marta 2018. donelo odluku o prenošenju vlasništva nad aerodromom „Konstantin Veliki“ u ruke Republike Srbije, održan je prvi spontani protest Nišlija i Nišlijki pred gradskom kućom, u kojoj se nalazi Gradsko veće i kancelarija gradonačelnika. Ovaj spontani protest predstavljao je uvod u proces koji će trajati naredna tri meseca, i koji će biti obeležen brojnim masovnim protestima građana i građanki Niša protiv odluke o „poklanjanju aerodroma“, da bi se završio 22. juna, na sednici Skuštine grada Niša, usvajajnjem odluke gradskog veća. Već nekoliko dana nakon prvog protesta, formirana je neformalna incijativa „Ne damo niški aerodrom“, koju su sačinjavali Miloš Bošković, u to vreme narodni poslanik u ostavci i udruženja građana Nacionalna koalicija za decentralizaciju, Proaktiv, Media&Reform centar i Udruženi pokret slobodnih stanara. Inicijativa je nastala iz potrebe da se artikuliše spontani bunt građana protiv predaje aerodroma, i da se uđe u aktivnu kampanju za odbranu gradskog vlasništva nad aerodromom. Kampanja koja je usledila bila je fokusirana prventveno na informisanje javnosti o štetnosti odluke Gradskog veća, kao i na pritisak na organe gradske vlasti, prvenstveno na gradsku skupštinu, da od ove odluke odustanu.
Ova tromesečna kampanja je uspela u nekoliko svojih ciljeva
Pre svega, ona je uspela da skrene pažnju javnosti na pitanje niškog aerodroma. Brojni štamapni i elektronski mediji su redovno pratili njene aktivnosti. Zatim, ona je uspela da dopre do velikog broja građana i građanki Niša, informiše ih o pravom stanju stvari koje nisu mogli da saznaju od predstavnika gradskih i republičkih vlasti, mobiliše mnoge od njih za aktivno učešće u protestima protiv poklanjanja aerodroma. Pritisak na organe gradske vlasti je takođe, kratkoročno, urodio plodom – sednica gradske skupštine na kojoj je trebalo usvojiti odluku Gradskog veća, inicijano zakazana za 10.04.2018, odložena je nakon što je inicijativa zakazala građanski protest ispred zgrade skupštine, na neodređeno vreme, i održana je tek dva i po meseca kasnije, 22.06.2018.
U svom glavnom cilju, međutim, kampanja nije uspela
Opzicija glasa protiv
Na sednici skupštine grada, odluka Gradskog veća je konačno usvojena većinom glasova gradskih odbornika, a ubrzo potom, potpistan je i ugovor o prenošenju vlasništva nad gradskim aerodromom.
Kampanja nije uspela da spreči usvajanje odluke o poklanjanju aerodroma, i značajno je razmotriti moguće razloge za ovaj neuspeh.
Ako je odluka o poklanjanju niškog aerodroma zaista prvenstveno zavisila od potpisivanja koncesionog ugovora za beogradski aerdrom „Nikola Tesla“ sa francuskom firmom „Vansi“, vrednim više milijardi evra, onda je razumno pretpostaviti da je sama razmera interesa koji su bili u igri na nacionalnom nivou bila prevelika da bi im se efektivno mogla suprotstaviti jedna lokalna inicijativa. Niški aerodrom je poslužio kao moneta za potkusurivanje u mnogo većoj igri, i protivljenje građa i građanki Niša bilo je zanemarljiva cena za stranke na vlasti, u poređenju sa potencijalnom dobiti od ugovora sa stranim investitorom.
Šta nam je kampanja donela?
Kampanja protiv poklanjanja niškog aerodroma uspela je da, bar na nekoliko meseci, u žižu političke debate dovede pitanja koja su ranije bila izvan nje. Ova pitanja tiču se decentralizacije, nadležnosti lokalnih samouprava, kao i mogućnosti građana da sami odlučuju o javnim dobrima koja se pripadaju njihovim lokalnim zajednicama. Viđena na ovaj način, kampanja protiv poklanjanja aerodroma prestaje da bude samo incident u političkom i društvenom životu Srbije, i postaje vesnik mogućnosti da se politika vrati građanima i temama koje ih prvenstveno interesuju – upravljanju lokalnim zajednicama i javnim dobrima. Kako uspesi, tako i neuspesi inicijative „Ne damo niški aerodrom“, mogu nam otkriti puno toga o potencijalima građanskog aktivizma u današnjoj Srbiji i preprekama koje stoje na putu aktivnijem uključivanju građana u donošenje odluka koje se tiču njihove zajednice. Više o studiji slučaja “Bitka za aerodrom”, Rastislava Dinića na linku.
Ova studija slučaja je deo zajedničkih napora Centra za istraživanje, transparentnost iodgovornost (CRTA), Nacionalne koalicije za decentralizaciju (NKD), Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) i Partnera za demokratske promene da podstaknu veće učestvovanje građana u odlučivanju kroz projekat „Građani imaju moć” koji podržava Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID). Stavovi izraženi u ovoj studiji slučaja isključivo su stavovi autora i ne odražavaju stavove USAID-a.
