Zašto žene zarađuju manje od muškaraca? Zašto ih nema više u političkom životu ili u poslovnom svetu?
Na ova pitanja odgovore su pokušale da daju učesnice tribine „Žene u procesima odlučivanja“ održanoj povodom Međunarodnog dana ljudskih prava.
Na tribini održanoj u niškom EU info kutku zaključeno je da pomaka ima, kako u zakonodavstvu, tako i u praksi, ali i da je potrebno još mnogo da bi žene zaista bile ravnopravne.
„Zakonom o ravnopravnosti polova od 2009. godine definiše se opšti položaj žena u politici, dok je usvajanjem amandmana na Zakon o izboru narodnih poslanika 2011. obezbeđeno da svaki treći kandidat na listi bude manje zastupljenog pola. Od tada su žene zaista u većem broju u skupštinskom sazivu nego što su bile ranije. Postavlja se, međutim, pitanje, koliki je zaista uticaj tih žena i u kojoj meri one mogu zaista da utiču na politike„, rekla je Milena Velojić direktorka Nacionalne koalicije za decentralizaciju koja je bila jedna od panelistkinja.
Analiza sastava parlamenta, koju je radio NKD, pokazuje da u aktuelnom sazivu parlamenta ima 85 narodnih poslanica koje čine 34 procenata od ukupnog broja izabranih predstavnika, na republičkom nivou. Prema podacima Interparlametarne unije Srbija je na 13. mestu u Evropi, i 29. mestu u svetu po prisustvu žena u parlamentu što čini pozitivni pomak i stavlja Srbiju ispred Italije, Francuske i Velike Britanije. Sa druge strane, ako analiziramo skupštinska tela kao što su odbori ili poslaničke grupe, vidimo da u aktuelnom sazivu nema ispunjenja kvota u svim odborima. Žene su na čelu devet od ukupno dvadeset skupštinskih odbora, a ni jedna poslanička grupa nema ženu za šefa poslaničke grupe što ukazuje na to da su rukovodeće pozicije i dalje rezervisane za muškarce.
„Formiranje Ženske parlamentarne mreže veliki je korak unapred, jer okuplja narodne poslanice iz različitih stranaka i podstiče moć umrežavanja pa one zajedničkom snagom utiču na to da se svi zakoni, koji jesu pozitivni u smislu položaja žena i poštuju„, dodala je Velojić.
Predstavnica Kancelarije za ljudska i manjinska prava Vlade Republike Srbije u Nišu, Sanja Jefić–Branković govoreći o Ženskoj parlamentarnoj mreži, formiranoj 2012. godine, kaže „da je dobra ideja da se u tom telu okupe predstavnice svih partija koje se zalažu za teme bitne za žensku populaciju, ali da problem nastaje kada one to treba da izlobiraju u svojim partijama koje čini 70% muškaraca. Dodatni problem je i to što Ženska parlamentarna mreža nije stalno, već neformalno skupštinsko telo„.
Najmanje optimizma po pitanju povećenja broja žena u procesima odlučivanja iskazala je Marija Demić iz Centra za romska ženska prava koja kaže da „u parlamentu, ni republičkom ni lokalnom nema ni Roma, a pogotovo ne Romkinje. Naše najviše predstavničko telo je Nacionalni savet Roma čiju trećinu, takođe, čine žene“.
Prema podacima aktuelnog izveštaja Evropske komisije za Srbiju navodi se da je „Srbija prva zemlja u procesu proširenja koja je uvela indeks ravnopravnosti EU, ali da su potrebni dalji održivi napori da se unapredi status najdiskriminisanijih grupa“. Interesantan je primer Finske gde su žene na rukovodećim pozicijama u čak 80% slučajeva i gde muškarci traže svoja prava poput žena kod nas.
