Rastući jaz između bogatih i siromašnih krajeva zemlje uzročnik je dramatičnih posledica, a može da uzdrma i stabilnost države
Ni sedmica na lotou ne bi zadržala Merošinca u rodnom mestu – otišao bi u Beograd, ili bar u Niš, kažu žitelji ove opštine na jugu Srbije, čiji je prosek primanja po stanovniku deset puta manji od beogradskog. Magnetna privlačnost ,,svetlosti velegrada” omađijala je pre neku godinu i stanovnike mnogo puta bogatijeg Apatina.
Novac od prodatih akcija ,,Apatinske pivare” žitelji ovog lepog vojvođanskog mesta gotovo po pravilu ulagali su u kupovinu stanova u Novom Sadu.
Posle ekonomista i sociologa, i političari na vlasti su konačno uvideli da Srbija ima ogromne i rastuće regionalne razlike. Jaz između sve bogatijih i sve siromašnijih regiona uzročnik je dramatičnih posledica – velika prostranstva ostaju bez ljudi, gradski centri sve skuplje plaćaju najezdu pridošlica, a skorašnja prošlost nam je pokazala da može da ugrozi i opstanak države.
Vojvođanski klub je nedavno u otvorenom pismu predsedniku pokrajinske vlade BojanuPajtiću predočila je da je severna pokrajina postala nedovoljno razvijen region i prvi put u svojoj istoriji, prema bruto domaćem proizvodu, pala ispod proseka RepublikeSrbije. „Vojvodina siromaši i gubi pozicije unutar Srbije svesnom diskriminacijom, a ne slobodnim dejstvom ekonomije”, tvrdnja je iz pomenutog pisma Vojvođanskog kluba koje je potpisao njegov predsednik ĐorđeSubotić, dodajući da „Vojvodina ne može toliko da stvori koliko Srbija može da joj otme”.
Svoje tvrdnje Subotić zasniva na podacimaRepubličkog zavoda za statistiku da je BDP po stanovniku u pokrajini u 2009. godini bio „za 4,8 odsto ispod proseka RepublikeSrbije, što je prviput posle 1918. godine”, i dalje za oko 80 odsto manji od beogradskog.
– Vojvođanski klub ,,kuca na otvorena vrata” – komentariše za ,,Politiku” sadržaj navedenog pisma Verica Kalanović, potpredsednica Vlade za privredu i regionalni razvoj. – Nema ublažavanja regionalnih razlika ni jačanja gradova i opština bez suštinske decentralizacije. Ako uporedimo njihovu razvijenost, doćićemo do poražavajućih podatka ne samo na nivou Srbije, već i Vojvodine. Za mene to nije iznenađenje, jer i u centralizovanoj republici i centralizovanoj pokrajni se malo vodi računa o onima koji nisu stanovnici glavnih gradova. I po onoj narodnoj „daleko od očiju, daleko od srca” dođemo do toga da nam i u celoj Srbiji i u Vojvodini ljudi žive sa različitim standardom, u zavisnosti od mesta gde su rođeni.
