Proces decentralizacije je koncept na kome SKGO sa partnerima radi već duže vremena. Zašto je on važan i koliko ste do sada imali uspeha?
– Decentralizacija je važna jer omogućava brže rešavanje problema građana, pošto se proces odlučivanja obavlja u blizini mesta nastanka problema. Kad bi na primer opštine umesto policije obavljale tehničke poslove na izdavanju dokumenata ili registraciji vozila, redova koje smo imali prilike da vidimo u proteklom periodu u policijskim stanicama, uopšte ne bi bilo, pošto bi lokalne vlasti svakako bile u stanju da fleksibilnije reaguju i npr. povećaju broj službenika, uvedu dve smene i na taj način smanje gužve.
U proteklom periodu različite nadležnosti prenete su lokalnim samoupravama u skladu i sa zahtevima SKGO, ali prostor za dalju decentralizaciju je prilično širok.
Na nedavno usvojen Zakon o javnoj svojini, SKGO je imala dosta primedaba. Kako ocenjujete konačnu verziju? Čime ste zadovoljni, a čime ne?
– Početni tekst zakona znatno je unapređen, tako da se do ulaska u skupštinsku proceduru jedina preostala važna primedba SKGO odnosila na kratak rok za podnošenje zahteva za upis prava svojine od strane jedinica lokalne samouprave . U konačnoj verziji zakona ovaj rok je produžen, tako da je i ovaj naš zahtev ispunjen, pa se može reći da je usvojeni zakon u najvećoj mogućoj meri uvažio stavove predsedništva SKGO.
Kakvo je vaše mišljenje o efektima izmena Zakona o finansiranju lokalnih samouprava?
– Teško je dati potpunu procenu efekata Zakona u ovom trenutku, pošto još uvek nemamo informaciju o tome na koji način i u kom iznosu će svaka pojedinačna lokalna samouprava moći da računa na sredstva transfera. Naime, javnost se uglavnom bavila povećanjem lokalnih budžeta zbog većeg učešća u porezu na zarade, ali je zakon i temeljno izmenio način raspodele transfera. Ovih dana Vlada RS usvojila je i podzakonska akta koja će biti osnov za raspodelu transfera, ali na žalost ovog trenutka nemamo informacije o tome kako će se to odraziti na svaku pojedinačnu jedinicu lokalne samouprave pa je i nemoguće dati konačnu ocenu kratkoročnih efekata zakona. U načelu, lokalne samouprave imaće veće budžete, što je svakako pozitivno.
Pošto se međutim najavljuje da će zbog ravnoteže budžeta Republike ovo povećanje budžeta u stvari značiti i prenos obaveza sa republičkog na lokalni nivo, teško je reći da li će to značiti i više para za redovne poslove ili samo povećavanje mogućnosti lokalnih vlasti da rešavaju probleme na lokalnom nivou o kojima je do sada brinula republika. Pošto se SKGO zalaže za decentralizaciju, ni ova mogućnost ne dobija našu negativnu ocenu, ali prosto u tom slučaju ne treba imati prevelika očekivanja u javnosti da će opštine i gradovi odjednom biti u situaciji da “plivaju u novcu” i rešavaju do sada, zbog malih budžeta, nerešive probleme.
Kao predsednik asocijacije lokalnih samouprava, javno ste kritikovali tumačenje decentralizacije lidera URS-a, Mlađana Dinkića. Šta zamerate toj koncepciji?
– Najpre, decentralizacija je mnogo više od delimične izmene jednog Zakona, tako da zapravo i nije bilo polemike oko različitog tumačenja decentralizacije, već oko odredbi zakona o izmenama Zakona o finansiranju lokalne samouprave.
Za mene i za SKGO decentralizacija je širok pojam koji obuhvata čitav niz mera koji će na kraju dovesti do prenosa nadležnosti i veće slobode i mogućnosti odlučivanja o lokalnim problemima za lokalne samouprave, a ne delimična izmena jednog od desetina i desetina zakona koji se odnose na rad lokalne samouprave.
Kad je reč o Zakonu o finansiranju lokalne samouprave, suštinska razlika između usvojenog zakona i stavova SKGO je oslanjanje u većoj meri na porez na zarade nego na transfere. Porez na zarade je prihod koji već godinama unazad ne beleži značajno povećenje i stagnira u odnosu na druge prihode zato što je dugoročna (i opravdana) državna politika smanjenje opterećenja zarada zbog pomoći privredi. Čak je i javno iznet stav samog predlagača da ovaj porez treba smanjivati do ukidanja. Prema tome, vezivanje lokalnih samouprava za ovaj prihod umesto za transfere izražene u ukupnoj masi kao procenat BDP dugoročno je nepovoljno i dovešće do zaostajanja ukupnih lokalnih prihoda u odnosu na rast koji bi se obezbedio oslanjanjem na transfere (što je inače uobičajeno u većini zemalja).
Porez na zarade je i na druge načine nepouzdan poreski prihod. Opštine i gradovi nisu ovlašćeni za kontrolu naplate ovog poreza, ogroman je broj preduzeća kojima se “gleda kroz prste” kod plaćanja poreza na zarade od strane republičke poreske uprave. Ima i mnogo opština gde se zbog privatizacije i restruktuiranja očekuje drastičan pad broja zaposlenih u kratkom vremenskom roku, pa će se takve lokalne samouprave suočiti istovremeno i sa ogromnim socijalnim problemima i sa velikim padom prihoda budžeta. Postoje i primeri opština, kakva je Lapovo npr., koje su dale ogromne olakšice investitorima, trpe posledice rada određene industrije (zagađenje, transport), a 90% radnika nije sa teritorije same opštine koja je olakšice dala, pa prakitčno na kraju ispada da je mala opština žrtvovala sopstvene resurse radi blagostanja velikih obližnjih centara odakle potiče skoro sva radna snaga, jer se porez na zarade plaća prema mestu stanovanja.
Kako je već ranije rečeno, bilo je i drugih značajnih razlika, ali prihvatanjem amandmana SKGO od strane predlagača, te razlike su otklonjene.
Šta sve još Srbiji predstoji da bi ovaj proces izvela do kraja? Postoji li politička volja za to, kakva je uloga SKGO, civilnog sektora i građana i kakve su vaše prognoze sto se tiče vremena za ostvarenje?
– Potreban je dalji prenos nadležnosti na lokalne samouprave, pre svega kad je reč o inspekcijskim službama kako bi lokalne vlasti imale mehanizme da aktivno učestvuju u sprovođenju propisa na svojoj teritoriji. Na primer u pomenutom slučaju kontrole plaćanja poreza na zarade kao bitnog lokalnog prihoda, mora postojati i nadležnost lokalne poreske administracije u naplati ovog poreza, a takođe nam je neophodna i inspekcija za radne odnose kako bismo se bavili suzbijanjem pojave rada na crno – neprijavljivanja radnika u preduzećima, što je veoma rasprostranjena pojava. Potrebna je i ozbiljna reforma zakona koji se odnose na lokalne prihode, ali i donošenje zakona koji se odnose na odgovornost lokalnih vlasti prilikom raspolaganja sredsvima budžeta i planiranja budžeta.
Decentralizacija je neminovna, jer samo tako možemo uspostaviti bolju državnu organizaciju, pritisak da se pronađu efikasniji načini za rešavanje problema građana dovešće do decentralizacije u svakom slučaju, pa je postojanje političke volje važno samo kao katalizator ovog procesa. Ovog trenutka, na rečima, većina društvenih aktera jeste za decentralizaciju, ali se čini da, kako je već rečeno, na različite načine shvataju značenje tog pojma.
Uloga NVO i SKGO u ovoj oblasti je pre svega da građanima pruže informacije šta zapravo decentralizacija jeste, a šta nije, kako bi se jasno videle prednosti ovakvog modela i na taj način i kroz dijalog i kroz pritisak javnosti ubrzali procesi do kojih će svakako doći pre ili kasnije.
S druge strane, ozbiljna decentralizacija zahteva ozbiljno promišljanje i postepeno usklađivanje na desetine propisa i ne može biti sprovedena preko noći, pa je realan rok za dovršetak ovog procesa na način kako ga vidi SKGO od pet, pa čak do petnaest godina. Naime, ukoliko se decentralizacijom budemo kao društvo ozbiljno bavili sa namerom da je sprovedemo na način koji će biti od koristi za našu zajednicu, biće nam neophodno pet godina da uskladimo sve mehanizme bez izazivanja društvenih potresa. Ukoliko decentralizacija i dalje bude manje – više haotičan proces, koji tek povremeno dolazi u fokus javnosti i zakonodavaca, onda će ti rokovi biti znatno duži.
