Gradovi su pokretači rasta i generišu preko 80 odsto globalnog bruto domaćeg proizvoda (BDP) na svetskom nivou. Kako brza urbanizacija i rast populacije intenziviraju potrebu za urbanom infrastrukturom i uslugama, uključujući pristupačno stanovanje, čistu vodu, sanitaciju i transport, sve je veća potreba za inovativnim rešenjima finansiranja. Međunarodna finansijska korporacija (IFC) – deo Grupacije Svetske banke – nalazi se u samom vrhu u rešavanju ovih izazova, fokusirajući se na razvoj privatnog sektora u zemljama u razvoju kako bi podstakla ekonomski rast, stvorila radna mesta i poboljšala kvalitet života.
Za potrebe ovog teksta, pod gradom se podrazumeva samo urbani deo teritorije koja pripada jednoj jedinici koju nazivamo grad (ovo je važno istaći, obzirom da grad čini i ruralni deo teritorije grada, što se često zaboravlja – to ovde nije slučaj, već je tekst posvećen urbanim delovima gradova)
Strateško nadnacionalno zaduživanje kao element fiskalne decentralizacije
U vrlo korisnom i zanimljivom intervjuu, Sumit Takur (Sumeet Thakur), globalni šef IFC-a za vodu, gradove, otpad i cirkularnost, razgovarao je sa Polom Smoukom (Paul Smoke), profesorom na Vagner (Wagner) fakultetu za javne politike Univerziteta u Njujorku (NYU) i direktorom Alijanse za lokalni javni sektor (LPSA). Njihov razgovor duboko je zaronio u strategiju nadnacionalnog zaduživanja, sa naročitim osvrtom na zemlje u razvoju i tranzicionim zemljama, otkrivajući izuzetnu važnost i složene izazove s kojima se suočavaju sve ove zemlje u procesu nadnacionalnog zaduživanja.
Pol Smouk ističe paradoks da iako principi fiskalne i monetarne politike generalno obeshrabruju preobimno zaduživanje, za mnoge zemlje u razvoju strateško zaduživanje je ključno za ispunjavanje njihovih opsežnih infrastrukturnih i razvojnih potreba. To je posebno relevantno jer javni sektor sam ne može da sakupi ogromne resurse koji su potrebni za potreban rast i razvoj, što naglašava nužnost strateškog korišćenja duga.
U centru diskusije bila je ideja fiskalne decentralizacije, koja podrazumeva načelo subsidijarnosti, odnosno premeštanje finansijskog autoriteta bliže lokalnim nivoima vlasti koji direktno zadovoljavaju potrebe lokalne zajednice i javnost. Ova strategija se ne tiče samo omogućavanja što većeg zaduživanja, već se odnosi na poboljšanje efikasnosti i odgovornosti u upravljanju tim zaduženim resursima. Zanimljivo je da mnoge zemlje imaju političke i pravne okvire koji dozvoljavaju samostalno lokalno zaduživanje, ali da je primena često opterećena restriktivnim zakonskim okvirima, političkim mešanjem i nedostatkom prave fiskalne autonomije, što otežava lokalnim vlastima da u potpunosti iskoriste ove mogućnosti.
Pored toga, Smouk je istražio složenosti različitih mehanizama zaduživanja, gde pravi distinkciju između pozajmice koje podržavaju državne garancije lokalnim vlastima od onih bez državnih garancija gde se lokalna vlast, nezavisno od centralne, samostalno zadužuje, kao što su finansijski modeli koje koristi Međunarodna finansijska korporacija (IFC). Ove vrste zaduživanja služe različitim ciljevima, pri čemu državno podržane pozajmice obično finansiraju šire projekte koji ne generišu prihod, dok bi pozajmice bez državnih garancija mogle biti usmerene na potencijalno samoodržive projekte koji bi mogli privući komercijalni interes. Ovo je naročito korisno, obzirom da bi ove negarantovane pozajmice mogle da vode ka šitem stepenu decentralizacije i subsidijarnosti.
Jedan od ključnih zaključaka je potreba za holističkim pristupom finansiranju razvoja. Ovaj pristup ne bi trebalo da se fokusira samo na mehanike zaduživanja, već i na to kako su ti mehanizmi integrisani u šire okvire fiskalnog upravljanja i opšteg upravljanja na lokalu. Dobro (čitaj: efikasno) upravljanje zahteva transparentnost i aktivno uključivanje svih zainteresovanih strana, uključujući građane, poslovne zajednice i lokalne vlasti i lokalni civilni sektor – drugim rečima uključivanje i rad „četiri heliksa“ stejkholdera. Ova inkluzivnost je vitalna za održavanje odgovornosti, proaktivnosti i na kraju reaktivnosti na nivou lokalne vlasti.
HRBA i fiskalna decentralizacija
Ako se osvrnemo na holistički pristup razvoja i kreiranje okvira koji to može ispratiti na, ponovo, holistički način, ovde je važno istaći zagovaranje za korišćenje HRBA principa, o kojima NKD zagovara intenzivno poslednjih godina. Pristup zasnovan na ljudskim pravima je konceptualni okvir za proces humanog razvoja koji je normativno zasnovan na međunarodnim standardima ljudskih prava i operativno usmeren na promociju i zaštitu ljudskih prava. Ovaj pristup nastoji da analizira nejednakosti koje leže u srcu razvojnih problema i prevenira diskriminatorne prakse i nepravednu raspodelu moći koje ometaju razvoj i često dovode do toga da određene grupe ljudi budu zanemarene. HRBA principi, pojednostavljeno, služe kao sredstvo za osnaživanje najugroženijih pojedinaca u društvu da učestvuju u procesima donošenja odluka i pozivaju nosioce dužnosti na odgovornost. Više o ovoj temi može se pročitati u dokumentu kojim NKD poziva na usvajanje Nacionalnog plana ravnomernog regionalnog razvoja Republike Srbije.
Zaključci
Od izuzetne je važnosti da postoje prilagođavanja finansijskih strategija specifičnim potrebama i kapacitetima različitih regiona u jednom državnom sistemu. Ovaj prilagođavajući (adaptibilni / fleksibilni) pristup može uključivati umrežavanje grantova sa pozajmicama ili prilagođavanje regulatornih okvira kako bi se podstaklo učešće privatnog sektora, čime se stvara robusnija i raznovrsnija ekonomska osnova za finansiranje razvoja gradova, a samim tim i regiona.
Na kraju, uvidi Pola Smouka o složenosti finansiranja razvoja putem zaduživanja osvetljavaju važnu ulogu čvrstih, transparentnih i prilagodljivih fiskalnih okvira. Ovi okviri su neophodni ne samo za upravljanje dugom (ili dugovima), već i za stvaranje održivog i inkluzivnog ekonomskog okruženja koje podržava sveobuhvatan razvoj i rast jedne zajednice. Ova diskusija ističe ključnu ulogu organizacija poput IFC-a u omogućavanju neophodnih finansijskih inovacija za zadovoljavanje sve većih globalnih zahteva za urbanom infrastrukturom.
Jedno od zanimljivih pitanja koje se može izroditi iz ovakvih koncepata i mehanizama jeste da li je ovo mogućnost za funkcionisanje u okolnostima kada na centralnom i loklanom nivou imamo političke neistomišljenike ili različite političke strukture koje vode jedan ili drugi nivo vlasti i međusobno nisu usaglašene.
Autor: Tadija Mitić – program menadžer Nacionalne koalicije za decentralizaciju