*Jedan od aspekata decentralizacije u Srbiji, o kojoj se dugo govori, jeste i decentralizacija u oblasti kulture. Kakav je vaš stav o tome, kao upravnika jedne od pozorišnih kuća koja je uspela da „održi korak“ sa prestoničkim pozorištima?
– Decentralizacija će, sasvim sigurno, doneti mnogo dobra manjim centrima po Srbiji. U našoj kulturnoj politici ne smemo se osloniti samo na Beograd i rešenje je upravo u tome da se napravi više manjih centara po Srbiji, koji će, opet okupljati oko sebe one još manje koji ni fizički ni finansijski ne mogu da izdrže da budu centri kulture. Primera radi, ako je Kruševac jedan od većih gradova u Rasinskom okrugu, normalno je da on bude nosilac kulture čitavog Okruga i kao takav zaslužuje i finansijsku, i moralnu i svaku drugu pažnju i podršku. Najzad, ne možemo reći da nam kultura nije potrebna.
*Kakvo je stanje u ovom trenutku, iz iskustva Kruševačkog pozorišta?
– U ovom trenutku je stanje takvo da se sve radi „ad hoc“, od slučaja do slučaja. Ako imamo neki dobar projekat, možda se neko seti da to podrži, a ako ne, upućeni smo na našeg osnivača, Grad Kruševac. Kada to kažem, mislim pre svega na sredstva za programe, jer mi imamo određena sredstva koje osnivač daje za plate, održavanje zgrade, grejanje, ali sve to nije dovoljno ukoliko nemamo sredstava za program, odnosno ako nemamo čime da napravimo nešto što će biti dobro za naš grad, za naše sugrađane, za naš okrug, region, a onda i za čitavu Srbiju i tako pokažemo da je moguće praviti kulturu i van centara kao što su Beograd i Novi Sad.
*Kada je reč o raspoređivanju „kulturnog dinara“ iz republičkog budžeta, kako sada stoje stvari, a kako bi, po vašem mišljenju trebalo da bude?
– Sada stvari stoje tako da za dobar projekat dobijemo neki „sitniš“ koji pokušavamo da rasporedimo na neke programe koje imamo. Konkretno mislim na neke predstave koje smo imali u godinama jubileja, kao što je bila Godina Meše Selimovića kada smo mi, jedini pored Narodnog pozorišta, imali predstavu po tekstu Meše Selimovića, „Tvrđavu“, u Godini Ive Andrića, gde smo bili jedino pozorište u Srbiji koje je imalo predstavu po delu Iva Andrića. Mi smo za te naše programe dobili sredstva koja su otprilike petnaestina onoga što bi nam trebalo da bismo na pravi način predstavili to što smo radili. To treba neko da prepozna – to što Kruševac, na primer, jedini u Srbiji ima „Prokletu avliju“, a mi smo u godini Ive Andrića dobili 400.000 dinara od Ministarstva za turneju koju smo organizovali po čitavoj bivšoj Jugoslaviji, tamo gde je Andrić radio, stvarao, gde je rođen. Nešto ne verujem da bi, kada bi bilo u pitanju beogradsko pozorište, to bila ista suma.
Druga stvar je scensko-tehnička oprema, bilo da su u pitanju svetlo, ton, scena, svi tehnički detalji neophodni za funkcionisanje jednog pozorišta. Možemo mi da imamo super glumce, reditelje, pisce, ali ako nemamo šta da upalimo na sceni, ti se glumci i reditelji neće ni videti. A mi radimo sa opremom koja je stara 20 i više godina. S druge strane, imamo beogradska pozorišta koja sve to obnavljaju na nekoliko godina, svako od njih ima po jedna novi kombi, po jedan kamion, imaju sufinansiranje Grada za razna gostovanja koja organizuju. O tome mi možemo samo da sanjamo.
*Da li se ralika između pozorišta iz Beograda i provincije, osim u novcu, oseća i u vrednovanju predstava?
– To je druga strana medalje, i ona je malo svetlija, bar kada je reč o Kruševačkom pozorištu, jer smo mi dugogodišnjim radom, još od devedesetih godina uspeli da se postavimo na pozorišnoj mapi, da to što radimo zavređuje pažnju i da to što dolazimo iz Kruševca ne bude hendikep, već, naprotiv, da su i ljudi u Beogradu, pošto smo stalno na scenama u Beogradu, navikli da je, kada Kruševačko pozorište dolazi, to nešto dobro. Naravno, to je stvar i repertoarske politike, odabira naslova, reditelja, naročito glumaca. To nam, međutim, ne daje „luksuz“ da se opustimo, jer sa budžetom koji imamo, mi možemo najviše jednom godišnje da napravimo jednu zvučnu predstavu, predstavu koja skreće pažnju javnosti u startu. Ako tu promašimo, mi smo u velikom problemu, jer moramo da čekamo bar još godinu ili godinu i po da napravimo nešto sledeće. U velikim centrima, pak, sve je mnogo lakše. Oni imaju sredstava da naprave šest-sedam, pa i osam takvih predstava godišnje, pa neka od njih jedna bude uspešna, to je već dovoljno da se kaže da to pozorište izvanredno radi. Za ostale – nema veze, to je kolateralna šteta. Mi ovde, svaku predstavu koju radimo, naročito ako uložimo malo više sredstava, to mora da bude hit i to mora da bude dobra predstava i mora da učestvuje na festivalima i mora da bude gledana i tražena. I u stalnom smo stresu i strepnji da li će sve ispasti onako kako se od nas očekuje. Naročito ako pozorište, kao Kruševačko, ima dugi niz uspešnih predstava. A u pozorištu ništa ne garantuje dobru predstavu. Neka je najbolji reditelj, neka je najveći budžet, neka su najbolji glumci, opet to ne znači da će predstava biti vrhunska. I tako ste stalno na klackalici.
*Kruševačko pozorište spada u jedno od najuspešnijih u Srbiji. Samo u prošloj godini osvojilo je desetak festivalskih nagrada, otvorilo godinu Andrića, obeležilo stogodišnjicu praizvedbe Nušićevog „Puta oko sveta“, i sve to na scenama u Beogradu. Možete li uporediti godišnji budžet kojim raspolažete sa budžetom nekog beogradskog pozorišta?
– To je nemerljivo. Naš godišnji budžet za predstave je oko 4,5 miliona dinara. A u Beogradu jedna vrhunska predstava košta između šest i deset miliona.
*Kada biste bili u prilici da formulišete kilturnu politiku zemlje sa fokusom na decentralizaciju, šta bi bile polazne osnove?
– Naravno da Beograd mora da bude nosilac kulturnih aktivnosti, naravno da tamo najviše para treba dati, jer najviše ljudi tamo živi i to je centar ne samo Srbije, već čitavog regiona. Ali, treba razmišljati i o drugim gradovima, drugim okruzima. Ne mora da bude četrdeset kulturnih centara u Srbiji, ali mora da ih je bar sedam-osam. Neka su to mesta gde postoji već neka kulturna politika i neka kulturna dešavanja. Treba i u njih uložiti, treba da deo tog kolača bude podeljen i gradovima južno od Beograda. Mislim da država mora da pomogne te regionalne centre, kao regionalne lidere u svom okruženju. Sada nije tako.