Za potrebe NKD zagovaranja, a teorijski gledano, decentralizacija ima četiri cilja:

1. Obezbeđivanje učešća građana u donošenju odluka (principi participativne demokratije i načela transparentnosti),
2. Poštovanje raznolikosti i specifičnosti lokalnih prilika i pretnji (regionalizacija, a ne dekoncentracija),
3. Efikasnost i efektivnost u pružanju javnih usluga usled: smanjenja obima komunikacije u odnosu na centralni nivo, neposrednosti komunikacije, mogućnosti bržih reakcija, posebno u slučaju neočekivanih okolnosti; ogleda se u boljoj sposobnosti da usluge javnog sektora odgovaraju realnim potrebama ljudi, boljem informisanju i znanju o lokalnim potrebama, mogućnosti da se obezbedi „dubina” odnosa donosilaca odluka i građana,
4. Razrešavanje konflikata koji nastaju usled neujednačenosti u razvoju i pristupu moći kod centralizovanih sistema.

U duhu iznetih ciljeva, jedan od ključnih principa decentralizacije jeste načelo supsidijarnosti kojim se nalaže da se odlučivanje o zajedničkim pitanjima mora preneti na najniži mogući stepen društvene organizacije, što bi rezultovalo da se centralni nivo vlasti pita samo za poslove koji se ne mogu obaviti na mesnom, lokalnom ili regionalnom nivou.

U okviru drugog cilja decentralizacije „Poštovanje raznolikosti i specifičnosti lokalnih prilika i pretnji (regionalizacija, a ne dekoncentracija)“ važno je na samom početku napraviti distinkciju između decentralizacije, dekoncentralcije i delegacije. Ako počnemo od fizičkog preseljenje nekog broja službenika, a koji su u službi centralnog nivoa vlasti, nije proces decentralizacije, već se to zove dekoncentracija. Ovde se centralna vlast ne „odriče” svojih nadležnosti, već dolazi samo do fizičkog razmeštanja. Primer dekoncentracije vlasti bi bili upravni okruzi, koji su suštinski ispostava republičke vlasti na okružnom nivou. Da dodatno pojasnimo kroz ilustrovani primer. Naime, kada Vlada Srbije preseli neko ministarstvo ili agenciju izvan Beograda, često čujemo da je to decentralizacija. Iz prethodnih definicija odmah se može videti da to nije slučaj, jer je moć donošenja odluka i dalje na centralnom nivou. Takvim potezom se donošenje odluka nije približilo svim građanima, niti se omogućava da se odluka prilagođava lokalnim prilikama. Uticaj lokala, pa čak i zajednice u kojoj bi se nalazilo to ministarstvo ili agencija, i dalje je isti, često nikakav. Ovakvo fizičko pre seljenje nekog broja službenika zove se dekoncentracija. Centralna vlast ne „odriče” se svojih nadležnosti, već ih samo fizički razmešta. Primer dekoncentracije vlasti jesu upravni okruzi, koji su suštinski ispostava republičke vlasti na okružnom nivou. Suština je da geografska decentralizacija bi se definisala kao dekoncentracija, dok ako govorimo o decentralizaciji jedne države, onda se oslanjamo na tri osnovna elementa decentralizacije:

• Administrativna decentralizacija, kroz koju lokalne i regionalne vlasti upravljaju resursima i oblastima definisanim i zaštićenim Ustavom;
• Fiskalna decentralizacija, kroz koju se obezbeđuje pristup lokalnih i regionalnih vlasti javnim prihodima, ali i mogućnost određivanja visine poreza i drugih javnih prihoda lokalnih/regionalnih vlasti;
• Politička decentralizacija, koja podrazumeva nesmetan i svrsishodan proces donošenja odluka na nivou najbližem građanima (nije nužno povezana sa konkretnim političkim akterima u društvu);

Nacionalna koalicija za decentralizaciju (NKD) teorijski i praktično bavi pojmom decentralizacije, te već više od 15 godina proučavamo ovu oblast, konsultujemo eksperte iz posebnih segmenata ove oblasti i posvećeni smo u radu da pored implementacije procesa decentralizacije, već da budemo i edukativno-informativni bastion decentralizacije, pa s tim u vezi, osvrćemo se na sledeće:

Istorija razvoja organizovanih oblika ljudskog življenja predstavlja neprekidno ciklično smenjivanje centralizovanih i decentralizovanih vidova uređenja društvenih zajednica. Proistekla iz šireg društvenog procesa diferencijacije upravnih institucija i organizacija, decentralizacija je kompleksan pojam koji u sebi sjedinjuje statičke (kao stanje) i dinamičke (kao proces) karakteristike. Zbog toga, decentralizacija predstavlja u najmanju ruku dvosmislen pojam, čije granice, pritom, nisu zadovoljavajuće definisane. Zapravo, moguće je da upravo ta dvosmislenost doprinosi privlačnosti celog koncepta decentralizacije. U našoj sredini postoji konfuzija u pogledu poželjnog stepena decentralizacije, što može izazvati određeni stepen nesigurnosti kod većine članova našeg društva. Međutim, decentralizacija je poput jakog leka mora biti primenjena u pravom trenutku i pravoj dozi i, ukoliko je usmerena na rešavanje odgovarajućih problema, imaće isceljujuće dejstvo, što je definitivno potrebno demokratiji u Srbiji.

Decentralizacija je antipod centralizaciji – drugom obliku organizovanja rada državnih organa odnosno organizacija. Ideal centralizovane države podrazumeva da se svi javni poslovi vrše iz jednog centra, čime se obezbeđuje jedinstvo u upravljanju. Ovaj vid organizacije najčešće je simbolički predstavljen u obliku piramide, na čijem su vrhu koncentrisane funkcije odlučivanja i upravljanja. Ova konstrukcija, međutim, ima samo teorijski značaj, jer je praktično neostvarljiva i nigde ne postoji u apsolutnom obliku.^[1]

Nasuprot centralizaciji, decentralizacija podrazumeva uvećanje nadležnosti nižih, perifernih državnih organa i nedržavnih institucija, pri čemu ti organi i institucije ostaju, u izvesnoj meri, i dalje podređeni višim upravnim instancama. Dakle centralizaciji i decentralizaciji su imanentni odnosi i stanja nadređenosti i podređenosti, jer samo ono što je ustrojeno kao hijerarhijski uređen poredak može biti održivo. Podela poslova između hijerarhijski jednakih organa ili institucija, recimo ministarstava složene države i države u njenom sastavu ili između dveju opština, nema veze s decentralizacijom“.^[2] Apsolutno decentralizovana država, u kojoj se svi državni poslovi obavljaju na nivou samoupravnih ćelija, jeste ideal koji je gotovo nemoguće ili izuzetno teško ostvariti. Zato se, prilikom analiziranja nekog državnog uređenja, nikada ne postavlja pitanje da li država jeste ili nije decentralizovana, već samo u kojoj meri ona to jeste, odnosno nije. Dakle, podelu na centralizovane i decentralizovane države možemo učiniti s obzirom na to koji subjekti obavljaju najveći deo upravnih poslova.^[3]

Prema Kelzenu centralizacija i decentralizacija su osnovni oblici državnog uređenja i svi problemi centralizacije i decentralizacije u stvari su problemi koji se tiču područja važenja pravnih normi i organa koji ih stvaraju i primenjuju“, a o jednom pravnom poretku i jednoj državi može se govoriti sve dok postoji bar jedna osnovna (centralna) norma koja važi za celu državnu teritoriju. Prema istom autoru, decentralizovani pravni poredak postoji kao sistem normi koje imaju različita teritorijalna područja važenja, pri čemu je pravni poredak koji važi jedino za delimičnu zajednicu stvoren od organa izabranih samo od članova te delimične zajednice.^[4]

Decentralizaciju (prema lat. de i centrum – od centra) treba shvatiti kao prenos vlasti čije obavljanje ostaje pod prenosiočevim nehijerarhijskim nadzorom.^[5] Ukoliko se moć odlučivanja (koju u centralnim vlastima ima, recimo vlada) prenosi na državne organe i organizacije pod hijerarhijskim nadzorom onda je u pitanju neprava, odnosno upravna decentralizacija. Prava decentralizacija, sa druge strane, jeste prenos moći odlučivanja vlade na nedržavne subjekte (lokalna samoupravna tela), koji su pod nehijerarhijskim nadzorom višeg stepena uprave.^[6] Ukoliko se uz moć odlučivanja nedržavnim subjektima prenosi i zakonodavna vlast, onda taj vid decentralizacije nosi naziv devolucija.^[7] Ukoliko je reč o donošenju zakona u materijalnom smislu, kao opštih pravnih akata koji izvorno/inicijalno uređuju pravne situacije (odnose) stanovnika određenog dela državnog područja, onda možemo govoriti o autonomiji (grčka reč čiji je izvorni smisao ,,samozakonodavstvo“). Ovi “lokalni” zakoni teritorijalnih jedinica, koje uživaju visok stepen autonomije, imaju uži teritorijalni domašaj – primenjuju se na onom području koje ima autonomni status. Međutim, za razliku od države, jedinice lokalne samouprave sa visokim stepenom autonomije nemaju suverenu vlast prinuđivanja na svojoj teritoriji.[8] Dakle, lokalna samouprava, kao što joj samo ime kaže, uživa određeni stepen autonomije, ali nije nužno teritorijalno, suvereno i na bilo koji drugi način secesionistički orijentisana prema državi i sistemu kojem pripada.

[1] Poznata je misao Napoleona III da se sa daljine može vladati, ali da se samo izbliza može dobro upravljati. V.: R. Marković, Federacija i Federalizam, Niš, 1988, str. 337.

[2] M. Petrović, Nauka o upravljanju kao pretpostavka upravne politike (Opšti deo), Niš, 2006, str. 200.

[3] L. Kostić, Administrativno pravo Kraljevine Jugoslavije. Beograd, 2000. str. 106.

[4] V.: H. Kelzen, Opšta teorija prava i države. Beograd, 1951, str. 295.

[5] M. Petrović, The Essence of Regions with a Particular View of the Latest Kinds of Regionalization: Scotland, Wales and Northern Ireland in the United Kingdom of Great Britain and Northern Ireland. Facta Universitatis Series: Law and Politics (Vol. 1, No 7) 2003, str. 747.,,Francuska teorija suprotstavlja i jezično ta dva kvalitetno različita prava nadzora kao controle hierarchique (nadzor višeg nad nižim organom državne uprave) od controle tutelle (nadzor organa državne uprave nad samoupravnim tijelom).“ (I. Krbek, Pravo javne uprave FNRJ (Knj. 1). Zagreb, 1960, str. 66. L. Kostić smatra da je država decentralizovana kada umesto jedinstva u umesto jedinstva u državi postoji pluralitet zakonodavstva“. L. Kostić, n. d., str. 105. On, dakle, izjednačava decentralizaciju i devoluciju.

[6] Z. Tomić, Upravno pravo – sistem (4 izdanje). Beograd, 2002, str. 205.

[7] Postoje i mišljenja da je jedino devolucija prava decentralizacija.

[8] Vučetić Dejan, Decentralizacija kao polazište daljeg razvoja Srbije, Centar za razvoj građanskog društva PROTECTA, Niš, 2006.

Pogled na decentralizaciju iz ugla Evro-integracije Srbije

Ako uzmemo prethodno definisanje pojma decentralizacije, onda jasno možemo videti da Evropska unija pruža brojne prednosti koje značajno doprinose efikasnoj implementaciji decentralizacije u državama članicama i kandidatima. Te prednosti uključuju pristup finansijskim sredstvima, jačanje lokalnih institucija i povećanje autonomije i odlučivanja na lokalnom nivou, što zajedno podržava održivi razvoj i upravljanje na lokalnom nivou.

Jačanje lokalnih institucija

Evropska integracija igra ključnu ulogu u jačanju lokalnih institucija kroz usvajanje standarda i najboljih praksi EU. Evropska unija (EU) promoviše principe dobrog upravljanja, transparentnosti i odgovornosti, koji su esencijalni za efikasnu decentralizaciju. Usklađivanjem sa ovim standardima, lokalne vlasti poboljšavaju svoje administrativne kapacitete, omogućavajući im da efikasno upravljaju resursima i angažuju se u efektivnijem planiranju i implementaciji lokalnih razvojnih projekata. Podrška EU za izgradnju kapaciteta i institucionalni razvoj je evidentna kroz različite programe i inicijative, kao što je URBACT, koji omogućava razmenu najboljih praksi među gradovima širom Evrope.[1]

Povećana autonomija i odlučivanje na lokalnom nivou

Proces EU integracije podstiče okruženje u kojem lokalne i regionalne vlasti uživaju povećanu autonomiju i moć odlučivanja. Ovo je u skladu sa principom supsidijarnosti, koji zagovara da se odluke koje utiču na prava i dobrobit građana donose što je moguće bliže njima, na neposredan i direktan način. Regulatorni okvir i politike EU osnažuju lokalne entitete dajući im više kontrole nad svojim razvojnim agendama i omogućavajući im da prilagode rešenja svojim jedinstvenim socio-ekonomskim izazovima. Ova povećana autonomija je ključna za efikasnu decentralizaciju, jer omogućava lokalnim vladama da brže i adekvatnije odgovore na potrebe svojih građana.[2] Dakle, kreira se lokalna sredina po meri građana i za građane koji žive na lokalu, obzirom da se kompletan svakodnevni život odvija u lokalnim sredinama, što dalje implikuje da je lokalna sredina direktno odgovorna za stepen kvaliteta života koji koliktivno uživaju svi meštani jedne lokalne zajednice.

Pristup fondovima EU i resursima

Da bi sve gore navedeno bilo izvodljivo, tu poterebna je materijalna pomoć. Jedna od najopipljivijih prednosti evropske integracije za decentralizaciju je pristup značajnim sredstvima EU namenjenim regionalnom i lokalnom razvoju. Evropski strukturni i investicioni fondovi (ESIF), koji obuhvataju Evropski fond za regionalni razvoj (EFRR) i Kohezioni fond, ključni su u finansiranju projekata koji adresiraju regionalne disparitete, promovišu socijalnu inkluziju i podržavaju ekonomski rast. Preko ovih fondova, lokalne vlasti mogu preduzeti inicijative koje direktno koriste njihovim zajednicama, od razvoja infrastrukture do očuvanja životne sredine i inovacionih projekata.[3]

Konkretna Veza između EU integracije Srbije i Decentralizacije

Evropska unija (EU) ne predstavlja samo političku i ekonomsku zajednicu svojih članica, već i okvir za upravljanje koji snažno naglašava principe decentralizacije i supsidijarnosti. Subsidiarnost, kako je utvrđeno u Ugovoru o Evropskoj uniji (UEU), nalaže da se odluke donose što je moguće bliže građanima, osiguravajući da se akcije preduzimaju na nacionalnom, regionalnom ili lokalnom nivou gde se pokazalo da su efikasnije.[4] Zajedničko upravljanje, ili višeslojno upravljanje (eng. multi-level governance), odnosi se na zajednički napor različitih nivoa vlasti i donosioca odluka u procesima donošenja politika (nacionalnih, regionalnih i/ili lokalnih), odražavajući ključni aspekt operativnog etosa EU.[5]

Decentralizacija, koju zagovara EU, uključuje raspodelu moći i resursa od centralnog nivoa vlasti preko regionalnih, do lokalnih vlasti. Ovaj pristup bi mogao biti od suštinskog značaja za Srbiju iz nekoliko razloga. Prvenstveno, decentralizacija približava upravljanje građanima, čineći ga odgovornijim i usklađenijim sa lokalnim potrebama i kontekstima. Kako Srbija radi na pridruživanju EU, usvajanje principa i konstantnog razvoja procesa decentralizacije se usklađuje sa onim na čemu EU izuzetno potencira u Srbiji, a to je unapređenje demokratskog upravljanja i učešća građana u procesima donošenja odluka. Ovo je ključno za Srbiju, gde su centralizovane strukture upravljanja istorijski ograničavale lokalnu autonomiju i učešće zajednice u procesima donošenja odluka.

Ova tvrdnja se može potvrditi kreiranjem posebnog tela od strane EU koje se bavi regionima i decentralizacijom kakvu moderni principi poznaju, a to je fiskalna, politička i upravna (administrativna) decentralizacija. Dakle, Evropski komitet regiona (CoR) – pomenuto telo koje je kreirala EU –  i njegov razvoj Indeksa decentralizacije su ključni za razumevanje kako se ovi principi primenjuju i mere širom EU.[6] Za Srbiju, koja teži pridruživanju Evropskoj uniji, značaj usklađivanja sa ovim principima prelazi granice puke usklađenosti; ono predstavlja transformaciono putovanje ka efikasnijem, inkluzivnijem i demokratskijem upravljanju. Ovo obrazloženje istražuje važnost integracije Srbije u EU sa perspektive decentralizacije.

Činjenica da process EU integracija, kroz svoje zakonodavne i političke okvire, aktivno promoviše prekograničnu saradnju i regionalni razvoj, može poslužiti kao podstrek za Srbiju i njenu integraciju u EU porodicu. S tim u vezi, decentralizacija je usko povezana sa politikom kohezije EU, koja ima za cilj smanjenje dispariteta među regionima i promociju uravnoteženog razvoja kroz Uniju. Za Srbiju, ovaj aspekt integracije u EU je posebno važan. Unapređenje decentralizacije može pomoći u adresiranju regionalnih dispariteta unutar zemlje (koji su u Srbiji naročito vidljivi), promovišući socijalnu i ekonomsku koheziju i ravnotežu među regionima. Kako Srbija napreduje ka članstvu u EU, takođe će postati podobna za fondove kojima trenutno ne može pristupiti, a koji mogu značajno podržati razvojne projekte na regionalnom i lokalnom nivou, dodatno podstičući napore ka decentralizaciji. Dakle, kohezijska politika, jedan od glavnih instrumenata EU za promovisanje ekonomske konvergencije i smanjenje regionalnih dispariteta, što je za Srbiju glavni primer posvećenosti procesima decentralizacije. Pristupom strukturnim i investicionim fondovima, EU podržava projekte koji promovišu regionalni razvoj, inovacije i održivi rast, čime se poboljšava kapacitet za lokalno donošenje odluka i viši stepen lokalne autonomiju u odnosu na centralnu vlast.[7]

Sinergija između Evropske integracije i decentralizacije takođe je vidljiva u različitim, već postojećim, inicijativama i politikama EU usmerenim na poboljšanje upravljanja na svim nivoima. Na primer, strategija Evropa 2020 (eng. Europe 2020 strategy) naglašava pametan (s.m.a.r.t.), održiv i inkluzivan rast, sa snažnim fokusom na osnaživanje regiona i gradova da doprinesu svojim ciljevima. Ovaj pristup ističe priznavanje EU o važnosti lokalnih i regionalnih entiteta u postizanju sveobuhvatnih evropskih ciljeva.[8]

Efikasnost decentralizacije unutar okvira EU dodatno podržavaju akademske studije i analize politika. Istraživanja pokazuju da decentralizacija može dovesti do efikasnijeg i odgovornijeg upravljanja, jer lokalne vlasti bolje razumeju i zadovoljavaju potrebe svojih zajednica. Pored toga, decentralizacija je povezana sa višim nivoima učešća građana i zadovoljstva demokratijom, što je u skladu sa ciljevima EU promovisanja demokratskih vrednosti i angažovanja građana.[9]

EU integracije Srbije, Decentralizacija i Ljudska prava

Iako ove tri oblasti nisu često ovako direktno uvezane, argumentacija za njihovo povezivanje uključuje demonstraciju kako efektivna primena i sprovođenje vladavine prava i ljudskih prava, podržanih principima decentralizacije, obezbeđuje univerzalnu zaštitu prava bez obzira na geografsku lokaciju unutar EU, samim tim unutar svake zemlje članice. Ova veza naglašava posvećenost EU osnovnim pravima, principu supsidijarnosti i ulozi lokalne uprave u zaštiti ljudskih prava.

Integracija u Evropsku uniju (EU) i decentralizacija imaju dubok uticaj na promociju i zaštitu ljudskih prava, sa posebnim naglaskom na osnaživanje na lokalnom nivou. Kroz proces decentralizacije, EU podstiče prenos ovlašćenja i resursa sa centralnih na lokalne vlade, čime se lokalnim zajednicama omogućava da direktno učestvuju u procesima donošenja odluka koji utiču na njihova prava i dobrobit.

Utemeljenje ljudskih prava u EU se ogleda u tome što Evropska unija je suštinski posvećena zaštiti i unapređenju ljudskih prava, kako unutar svojih granica, tako i u odnosima sa drugim zemljama. Povelja o osnovnim pravima Evropske unije (eng. Charter of Fundamental Rights of the European Union) garantuje niz ličnih, građanskih, političkih, ekonomskih i socijalnih prava za građane i stanovnike EU.[10] Ova posvećenost odražava širi integracioni etos EU, koji uključuje poštovanje vladavine prava, demokratije i osnovnih prava kao osnovnih vrednosti.

Nasuprot svemu ovome, prema najnovijem izveštaju “Države u tranziciji” 2024 koji je 11. aprila 2024. godine objavio “Freedom House”, sve zemlje zapadnog Balkana ostaju „hibridni ili tranzicioni režimi“, pri čemu se četiri zemlje suočavaju sa demokratskim padom, a dve u stagnaciji. Konkretno se Srbija suočila sa istorijskim padom na ovoj listi, što je ujedno i najveći pad od svih 29 zemalja obuhvaćenih izveštajem, dok su rezultati Crne Gore, Severne Makedonije i Bosne i Hercegovine takođe zabeležile pad, a rezultati koji se odnose na demokratiju Albanije i Kosova ostali su nepromenjeni u odnosu na prošlogodišnji izveštaj.[11] Zbog ovih rezultata Srbije, neophodno je da Nacionalni Plan/Strategija razvoja Srbije usledi što je brže moguće, kako bi Srbija uspela da zaustavi nagli pad na ovoj i sličnim listama koje mere stepen demokratije, standard ljudskog života (poput Human Develpoment Index – HDI) i drugo.

Decentralizacija i uživanje ljudskih prava na lokalnom nivou

Decentralizacija igra ključnu ulogu u praktičnoj primeni ljudskih prava. Prenoseći ovlašćenja i resurse sa centralne na lokalne vlasti, decentralizacija obezbeđuje da se zaštita ljudskih prava direktnije primenjuje i nadgleda na lokalnom nivou. Ovaj pristup je u skladu sa principom supsidijarnosti, koji se zalaže za to da se odluke koje se tiču prava i blagostanja građana donose što bliže samim građanima koji zapravo žive na lokalu.[12] Na ovaj način decentralizacija omogućava prilagođene odgovore na jedinstvene izazove i mogućnosti koje pružaju ljudska prava u različitim regionima, obezbeđujući da zaštita prava nije puki ideal, već živa realnost koju mogu da žive i uživaju svi građani jedne zemlje, bez obzira da li žive u glavnom gradu ili u najzabačenijem kraju svoje države.

Evropske integracije kao katalizator za jedinstvene standarde ljudskih prava

Evropske integracije dalje podržavaju jedinstvenu primenu standarda ljudskih prava širom EU. Usvajanjem direktiva i propisa EU, države članice se slažu da podržavaju zajednički set prava i pravnih standarda. Ova harmonizacija osigurava da se osnovna prava i vladavina prava održavaju na visokom nivou u svim regionima država članica, minimizirajući disparitete u zaštiti ljudskih prava.[13] Štaviše, mehanizmi kao što je Evropski sud za ljudska prava (ECHR) pružaju dodatni nivo nadzora, nudeći pojedincima da se obrate nadnacionalnom sudu radi zaštite svojih prava.[14] Još jedan idealan primer jeste snažna primena HRBA principa pri donošenju lokalnih, regionalnih I drugih politika u zemljama EU.

HRBA principi[15]

Prema Univerzalnim vrednostima UN, a u skladu sa Prvim principom “Pristup zasnovan na ljudskim pravima”(eng. The Human Rights Based Approach – HRBA) ljudska prava su centralni stub rada Ujedinjenih nacija od njihovog osnivanja 1945. godine, i to usvajanjem Povelje Ujedinjenih nacija. Usvajanjem pomenute povelje UN je kreirala novu normativnu eru u kojoj je međunarodna zajednica, inspirisana Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima, proizvela izvanredan korpus međunarodnih normi i standarda za život dostojanstva i blagostanja za sve.

Pristup zasnovan na ljudskim pravima je konceptualni okvir za proces humanog razvoja koji je normativno zasnovan na međunarodnim standardima ljudskih prava i operativno usmeren na promociju i zaštitu ljudskih prava. Ovaj pristup nastoji da analizira nejednakosti koje leže u srcu razvojnih problema i prevenira diskriminatorne prakse i nepravednu raspodelu moći koje ometaju razvoj i često dovode do toga da određene grupe ljudi budu zanemarene. HRBA principi, pojednostavljeno, služe kao sredstvo za osnaživanje najugroženijih pojedinaca u društvu da učestvuju u procesima donošenja odluka i pozivaju nosioce dužnosti na odgovornost.

HRBA ima dva cilja:

• Osposobiti uživaoce prava da traže i ostvaruju svoja prava;
• Jačati kapacitete nosilaca dužnosti koji imaju obavezu da poštuju, štite, unapređuju i ispunjavaju ljudska prava

• Uživaoci prava su pojedinci ili društvene grupe koje imaju posebna prava u odnosu na nosioce dužnosti.
• Nosioci dužnosti su državni ili nedržavni akteri, koji imaju obavezu da poštuju, štite, unapređuju i ispunjavaju ljudska prava nosilaca prava.

Koji su to konkretno HRBA principi:

HRBA principi su zasnovani na pet ključnih principa ljudskih prava, poznatih i kao PANEL (ovaj naziv je izvučen iz svakog početnog slova naslova svakog od principa na engleskom jeziku): učešće, odgovornost, nediskriminacija i jednakost, osnaživanje i zakonitost.

• Učešće – svako ima pravo na aktivno učešće u procesima donošenja odluka koje utiču na uživanje njegovih/njenih prava. Obezbeđivanje učešća podrazumeva promenu sa shvatanja zainteresovanih strana kao pasivnih aktera na uživaoce prava i nosioce dužnosti koji se transformišu u aktivne aktere u procesima razvoja. Aktivno, inkluzivno, slobodno i smisleno učešće je i sredstvo i cilj samo po sebi. Ovaj pristup stavlja uživaoce prava u centar društvenog delovanja tako što ih osnažuje da identifikuju i pomognu u rešavanju glavnih prepreka i strukturalnih barijera koje ih sprečavaju da uživaju svoja ljudska prava. Ovakav princip rada zahteva eksplicitno aktivno angažovanje svih pojedinaca i grupa, uključujući sve starosne, polne, nacionalne i druge različite kategorije koje čine jednu lokalnu zajednicu.
• Odgovornost – nosioci dužnosti se smatraju odgovornim za neispunjavanje svojih obaveza prema uživaocima prava. Trebalo bi da postoje efikasni pravni lekovi kada dođe do kršenja ljudskih prava. Inherentno povezana sa drugim principima, odgovornost znači podržavanje državnih institucija prema njihovim najvišim standardima u ostvarivanju i zaštiti ljudskih prava ljudi i promovisanje pristupačnih, transparentnih i efikasnih mehanizama odgovornosti. Države su odgovorne za poštovanje vladavine prava. Princip podrazumeva da se obezbedi da uživaoci prava imaju mogućnost da ostvaruju i štite svoja prava i traže pravdu, obeštećenje ili kompenzaciju za narušavanju istih, kroz mehanizme odgovornosti, uključujući i kroz pravosudni sistem. Postoji niz različitih aktera koji mogu igrati važnu ulogu u obezbeđivanju odgovornosti i transparentnosti, uključujući državne institucije (nosioce dužnosti): lokalne vlasti, centralna vlast, vrhovne revizorske institucije, ombudsman, nacionalna tela za ljudska prava i rodnu ravnopravnost i agencije za borbu protiv korupcije, kao i drugi akteri nezavisni od države, uključujući civilno društvo, privredni subjekti i medije.
• Nediskriminacija i jednakost – svi pojedinci imaju pravo na svoja prava bez diskriminacije bilo koje vrste. Sve vrste diskriminacije treba zabraniti, sprečiti i eliminisati. Članovi zajednice u svoj svojoj različitosti imaju pravo na zaštitu i uživanje svojih ljudskih prava. Ovaj HRBA princip rada znači identifikovanje onih koji se suočavaju sa nejednakim pristupom i kontrolom resursa, dobara i usluga, kao i onih koji su u nemogućnosti da budu uključeni u javne rasprave ili bilo kakvo drugačije uključenje u procese donošenja odluka. Nediskriminacija je zakonska obaveza i zahteva od države (svake države) da je reši potencijalno javljanje diskriminacije posebnim zakonima, politikama i institucionalnim merama, uključujući budžetska izdvajanja.
• Osnaživanje – svako ima pravo da traži i ostvaruje svoja prava. Pojedinci i zajednice treba da razumeju svoja prava i učestvuju u razvoju politika koje utiču na njihove živote. U skladu sa ovim principima, proces transparentnosti je neophodan. Ovo podrazumeva da informacije o politikama i intervencijama budu razumljive i dostupne svim zainteresovanim stranama. Promoviše pravo na slobodu informisanja. Državne institucije postaju odgovornije sa transparentnim, pouzdanim i pouzdanim informacijama, dostupnim putem pristupačnih kanala i režima pristupa informacijama. Ovaj HRBA princip promoviše dostupnost otvorenih podataka, gde se sistematski podaci jasno i smisleno raščlanjuju, posebno kada se radi o razvrstavanju po polu i uzrastu kao najosnovnijim kategorijama.
• Zakonitost – pristupi treba da budu u skladu sa ustavnim i zakonskim ovlašćenjima utvrđenim domaćim i međunarodnim pravnim aktima. Mehanizmi koji obezbeđuju ostvarivanje zakonitosti po pitanju zaštite, promocije i uživanja osnovnih ljudskih prava, pre svega bi trebalo da obezbedi država, a ako država nije u mogućnosti da to obezbedi, međunarodna zajednica i međunarodna tela bi trebalo da igraju jednu od vodećih uloga u zaštiti ljudskih prava – princip “no human left behind” (niko nje izostavljen).

Implikacije za pojedince bez obzira na teritorijalnu lokaciju

Decentralizacija u kontekstu EU ne samo da promoviše efikasno i odgovorno lokalno upravljanje, već je ključna i za osnaživanje lokalnih zajednica u zaštiti i promociji ljudskih prava. Kroz pristup fondovima EU, jačanje lokalnih institucija i direktnu participaciju građana, decentralizacija omogućava stvaranje inkluzivnih društava gde su ljudska prava zaštićena bez obzira na geografsku lokaciju.

Ovaj pristup ne samo da jača temelje demokratije i pravde u članicama EU, već i služi kao model za promociju ljudskih prava i decentralizacije širom sveta.

Ostale oblasti kojima EU integracije pospešuju process decentralizacije

Ako govorimo o konkretnim oblastima koje opravdavaju pospešivanje procesa decentralizacije u Srbiji, pristup EU može doprineti u sledećim:

1. unapređenje upravljanja;
2. podsticanje ekonomskog razvoja;
3. promocija socijalne kohezije;
4. jačanje demokratskih institucija;

1. Bolje upravljanje i bolji sistem uprave:

Decentralizacija može značajno poboljšati kvalitet upravljanja u Srbiji. Prenoseći ovlašćenja i resurse bliže građanima, lokalne vlade mogu postati odgovornije prema specifičnim potrebama i preferencijama svojih zajednica. Ovaj lokalizovani pristup upravljanju može dovesti do efikasnijeg pružanja javnih usluga, pošto lokalne vlasti bolje razumeju izazove i mogućnosti unutar svojih nadležnosti. Štaviše, decentralizacija može olakšati veće učešće građana u procesima donošenja odluka, time povećavajući transparentnost i odgovornost. Kako Srbija napreduje ka članstvu u EU, usvajanje modela decentralizovanog upravljanja usklađuje se sa principima supsidijarnosti i lokalne autonomije EU, neophodnih za efikasno funkcionisanje demokratskog društva.

2. Podsticanje ekonomskog razvoja:

Ekonomski razvoj je usko povezan sa efikasnošću upravljanja zemlje. Decentralizacija može pokrenuti ekonomski rast omogućavajući lokalnim vladama da razvijaju i implementiraju politike prilagođene svojim jedinstvenim ekonomskim kontekstima. Ova autonomija može podsticati inovacije, preduzetništvo i investicije na lokalnom nivou, vodeći ka raznovrsnijim i otpornijim regionalnim ekonomijama. Za Srbiju, usklađivanje sa strukturnim i kohezionim politikama EU kroz decentralizaciju znači ne samo uravnoteženje nacionalnog ekonomskog razvoja već i pristup fondovima EU dizajniranim da smanje regionalne disparitete i promovišu održivi razvoj.

3. Promocija socijalne kohezije:

Decentralizacija podržava socijalnu koheziju osiguravajući da se potrebe i prioriteti različitih zajednica adresiraju. U zemlji poput Srbije, sa njenim raznovrsnim kulturnim i istorijskim pejzažima, decentralizacija može pomoći u upravljanju razlikama i promociji jedinstva dajući lokalnim populacijama veći glas u njihovom upravljanju. Ovaj pristup može ublažiti osećaje marginalizacije među manjinskim zajednicama i podsticati osećaj pripadnosti i učešća u nacionalnom tkivu. Kako Srbija teži pristupanju EU, prihvatanje decentralizacije može pokazati njenu posvećenost adresiranju regionalnih i lokalnih dispariteta, važnom kriterijumu za pristupanje EU.

4. Jačanje institucija

Konačno, decentralizacija je osnovna za jačanje demokratskih institucija. Distribuiranjem moći ravnomernije kroz različite nivoe vlade, decentralizacija smanjuje rizike povezane sa centralizacijom moći, kao što su korupcija i neefikasnost. Ona podstiče participativniju formu demokratije, gde građani imaju veće mogućnosti za učešće u upravljanju kroz lokalne izbore, javne konsultacije i druge mehanizme građanskog angažovanja. Za Srbiju, jačanje njenih demokratskih institucija kroz decentralizaciju je ključno za ispunjavanje političkih kriterijuma EU za članstvo, koji uključuju pridržavanje principima demokratije, vladavine prava i ljudskih prava.

Na kraju, put Srbije ka integraciji u EU, posmatrano kroz prizmu decentralizacije, je takođe o prihvatanju modela upravljanja koji ceni transparentnost, odgovornost i vladavinu prava. Principi i prakse decentralizacije koje je usvojila EU nude putokaz za Srbiju da unapredi svoje strukture upravljanja, reši regionalne disparitete i neguje kohezivnije društvo. Težnjom ka članstvu u EU, Srbija ne samo da želi da se pridruži savezu država, već je posvećena putu suštinske reforme upravljanja i regionalnog razvoja, usidrenog u vrednostima demokratije i supsidijarnosti.

________________________________________________

Kroz dubinsku analizu veze između decentralizacije i procesa integracije Srbije u Evropsku uniju, postaje evidentno da su ovi procesi međusobno povezani i da zajedno doprinose izgradnji demokratskijeg, efikasnijeg i pravednijeg društva. Decentralizacija, kao temeljni princip koji podstiče prenos vlasti sa centralnih na lokalne nivoe uprave, ne samo da unapređuje lokalnu samoupravu već i omogućava bolje usklađivanje sa standardima i praksama Evropske unije.

Integracija Srbije u EU predstavlja strateški cilj koji podrazumeva ne samo ekonomske i političke reforme, već i duboke promene u načinu upravljanja državom, gde decentralizacija igra ključnu ulogu. Evropska unija, sa svojim ustaljenim principima subsidiarnosti i promocije lokalne samouprave, pruža okvir i podsticaje za procese decentralizacije u Srbiji, naglašavajući važnost lokalnih inicijativa i učešća građana u odlučivanju.

Kroz proces pridruživanja EU, Srbija se obavezuje na reforme koje uključuju jačanje lokalnih institucija, veću transparentnost i odgovornost u upravljanju, kao i promociju ljudskih prava i demokratskih vrednosti na svim nivoima vlasti. Ovi koraci ne samo da su u skladu sa ciljevima decentralizacije, već i doprinose stvaranju inkluzivnog društva u kojem svaki građanin ima priliku da učestvuje u procesima koji direktno utiču na njegov ili njen život.

Zaključno, put Srbije ka članstvu u Evropskoj uniji je istovremeno i put ka dubljoj decentralizaciji. Ovaj proces ne samo da predstavlja priliku za unapređenje lokalne samouprave i demokratije, već i za stvaranje društva u kojem su prava i dobrobit svakog pojedinca centralni cilj upravljanja. Integracija u EU i decentralizacija su, stoga, komplementarni procesi koji zajednički grade temelje za napredak Srbije ka modernom, demokratskom i prosperitetnom društvu.

[1] URBACT. (2020). About URBACT. URBACT.

[2] Schakel, A. H., & Hooghe, L. (2010). The Rise of Regional Authority: A Comparative Study of 42 Democracies. Routledge.

[3] European Commission. (2021). European Structural and Investment Funds. EC.

[4] Treaty on European Union (TEU), Article 5(3). „The principle of subsidiarity.“

[5] Hooghe, L., & Marks, G. (2001). Multi-level governance and European integration. Rowman & Littlefield.

[6] European Committee of the Regions (CoR). (2019). About the CoR. EC.

[7] European Commission. (2020). Cohesion Policy: 2021-2027. EC.

[8] European Commission. (2010). Europe 2020: A strategy for smart, sustainable and inclusive growth. EC.

[9] Rodríguez-Pose, A., & Krøijer, A. (2009). Fiscal Decentralization and Economic Growth in Central and Eastern Europe. Growth and Change, 40(3), 387-417.

[10] Charter of Fundamental Rights of the European Union (2012/C 326/02).

[11] Kompletan izveštaj se može pročitati na sledećem linku: https://freedomhouse.org/report/nations-transit/2024/region-reordered-autocracy-and-democracy

[12] Marks, G., Hooghe, L., & Schakel, A. H. (2008). Patterns of regional authority. Regional and Federal Studies, 18(2-3), 167-181.

[13] Craig, P., & de Búrca, G. (2015). EU Law: Text, Cases, and Materials. Oxford University Press.

[14] European Court of Human Rights. (2021). Annual Report 2020. Council of Europe.

[15] Vranić P., Vranić B., Mitić T., (2023) Metodologija za izradu indeksa pristupačnosti ljudskih prava na nivou mesnih zajednica, Nacionalna Koalicija za Decentralizaciju.