Migracioni trendovi – kao posledica centralizacije i lošeg izbornog sistema

Centralizacija javne vlasti u Srbiji i loš izborni sistem, daju svoj danak – Srbija nestaje. Sve je više građana, svih starosnih kategorija, koji odlaze u potrazi za boljim i kvalitetnijim životom. Iako decentralizacija predstavlja uvažavanje posebnosti neke geografske celine i uključivanje građana da vrše vlast u svojoj lokalnoj zajednici i tako je učine boljom za život, Srbija još uvek može samo sa tugom da sanja o modelu poput Švajcarske sa svojim kantonima i neposrednom demokratijom. 

Migracije stanovništva predstavljaju složenu društvenu pojavu, imaju važno mesto i od posebnog su uticaja na demografski razvoj Srbije. Danas se Srbija suočava sa ekspanzijom odlaska kako iz zemlje tako i iz manjih mesta u veće. Srbija praktično nestaje, ali zašto je to tako?.

Prema Montevidejskoj konvenciji o Pravima i dužnostima države iz 1933. godine, država je prostor koji poseduje stalnu populaciju, definisanu teritoriju i sopstvenu vladu. Kada teritorija ne ispunjava te osnovne uslove ona postaje neuspela država.

Nedavno objavljeni podaci Evropskog statističkog zavoda pokazuju da Srbiju mesečno napusti više od 4.000 ljudi, a godišnje čak 51.000. Da je to i bitno ekonomsko pitanje potvrđuje podatak da troškovi odlaska mladih koštaju državu i do 1,2 milijarde evra godišnje. Ako na sve ovo dodamo i negativan demografski trend, posledice koje nas čekaju mogu izazvati čitav niz problema i tako uticati na održiv razvoj zemlje. 

Migracije zbog centralizacije – manje para manje ljudi

Geografski fakultet je nedavno sproveo istraživanje, na zahtev ministarske bez portfelja zadužene za demografiji i populacionu politiku, Slavice Đukić Dejanović, o uticaju migracija na demografsko starenje u četiri opštine: Leskovcu, Užicu, Zrenjaninu i Zaječaru. Istraživanje je trebalo da pokaže stavove i namere stanovništa o motivima za preseljenje, ali i kvalitet života i ulogu lokalne samouprave u migracijama. 

Tokom 2018. godine 122 193 lica promenilo je prebivalište, odnosno trajno su se preselila iz jednog u drugo mesto Republike Srbije. Prosečna starost lica koja su promenila prebivalište je 34,2 godine. Posmatrano po regionima Republike Srbije, jedino Beogradski region i Region Vojvodine su u 2018. godini imali pozitivan migracioni saldo. 

Grafikon 1. Lica koja su promenila prebivalište u Republici Srbiji, po starosti i polu, 2018.

Grafikon 2. Migracioni saldo po regionima Republike Srbije, 2018.

I pored svih pokazatelja, država još uvek ne reaguje. Strategija i akcioni plan za sprečavanje odlaska ljudi iz zemlje ne postoji.

Srbija već 15 godina čeka na donošenje Zakona o ravnomernom regionalnom razvoju, a Savet za zapošljavanje se tek nedavno sastao i to posle 11 godina. 

Centralizacija svakako neće obezbediti lekara tamo gde je ljudima najpotrebniji, u njihovom selu, malom mestu, blizu njihovog doma. Pitajte već sada stanovnike manjih opština i sela južne i istočne Srbije kako dobijaju medicinsku pomoć kada im je potrebna? O tome šta donosi centralizacija zdravstva govori i nedavni smrtni slučaj devojčice u Crnoj Travi i apel direktorke Doma zdrvalja da država omogući nova radna mesta. Sela ostaju pusta i na samo 15-tak kilometara od grada koji broji skoro četvrt miliona stanovnika.  

Fiskalni savet takođe je ukazivao na glavne probleme koji dovode do migracija ali i do slabog rasta BDP-a. Analiza koju su predstavili u februaru izdvaja glavne činioce koji sprečavaju brži privredni rast Srbije, odnosno smanjuju rast BDP-a za skoro 2% rasta:

  • visoka korupcija
  • zaostajanje po pitanju vladavine prava
  • nizak nivo državnih i privatnih investicija i
  • loš kvalitet obrazovnog sistema

Kada država daje subvencije stranim investitorima a ne ulaže u svoju privredu, nema ni razvitka sela, a ni potencijala za mlade generacije da se u tim sredinama i ostvare. 

A šta kaže izborni zakon?

Na sve prethodno navedene razloge možemo dodati i izborni sistem koji građanima Srbije ne daje mogućnost da imaju aktivnu komunikaciju sa svojim izabranim predstavnicima u parlamentu

Naime, izborni sistem kakav je sada dao nam je neravnomernu teritorijalnu zastupljenost narodnih poslanika. Činjenica da u svakom sazivu ima u proseku preko 40% opština koje nemaju svoje predstavnike u parlamentu, dok 70% opština ima manje predstavnika nego što bi trebalo u odnosu na broj stanovnika, govori o tome da ni sami građani ne mogu da utiču na bolje razvijanje manjih mesta. 

Sadašnji sistem ne može ni na koji način da obezbedi da u skupštini imamo predstavnike svih krajeva Srbije. Sadašnji sistem ne prepoznaje nikakvo pravilo koje bi obezbedilo da svi krajevi budu ravnopravno zastupljeni. Političari nisu odgovorni građanima, a na izborima se glasa za partije i liste a ne za ljude. 

Sudeći po svim podacima i pokazateljima, Srbiji tek predstoje raseljavanja. Promena izbornog sistema nije na vidiku, a razmišljanje u pravcu toga da svi zajednički brinemo o našoj zajednici, teritoriji i ljudima, pa tako i uredimo našu državu, još nije sazrela u našem društvu.


Serija članaka na temu “Reforme izbornog sistema” pokrenuta kroz Inicijativu Biram koga biram:

1. Uloga i nadležnosti narodnih poslanika
2. Migracioni trendovi – kao posledica centralizacije i lošeg izbornog sistema
3. Žene u politici – njihovo prisustvo i uticaj
4. Fenomen partijskog zapošljavanja