GONGO – (Ne)vladine organizacije

Vlast kreira svoje nevladine organizacije, čak i neformalne aktivističke grupe širom Srbije. Zašto?

Sintagme poput “stranih plaćenika” i “domaćih izdajnika” koje su dugo bile dominantne u medijskom i političkom diskursu već su passe jer pod međunarodnim reflektorima scenario sa ovakvim epitetima nije poželjan na repertoaru. A, i bolju “prođu” od monodrama kod demokratske svetske publike imaju one sa više lica, više glasova. One koje podrazumevaju dijalog.

Iz ugla autokratski nastrojene vlasti, rešenje je, dakle, izrežirati dijalog i ukoliko postojeći akteri previše „improvizuju“, jednostavno dovesti sopstvene glumce, koji će, za honorar, razume se, naučiti ne samo diktirani tekst, već i didaskalije. Veštačke organizacije-marionete, vladine nevladine organizacije (u svetu poznate kao GONGO – government organized non-government organization), prepuštene koncima Lutkara, infiltriraju se u civilno društvo i sa lakoćom stvaraju iluziju demokratičnosti, obesmišljavanjem javnih rasprava i debata. Svojevrsna mimikrija civilnog društva omogućava pustošenje budžetskih sredstava, novca sa linije 481 (dotacije za NVO), tako da za autentična građanska udruženja ostane tek toliko da izguraju do sledećeg mraka.

Prema istraživanju Građanskih inicijativa „Udruženja građana: Sužavanje prostora za delovanje 2014-2018“ u GONGO spadaju:

• Savet za monitoring, ljudska prava i borbu protiv korupcije „Transparentnost“,
• Centar za bezbednost, istragu i odbranu DBA,
• Medijska mreža Zapadnog Balkana Antidot,
• Udruženje sudija i tužilaca Srbije,
• Udruženje Patku daj tati,
• Nacionalna avangarda,
• PROUNS,
• Institut za javnu politiku,
• Udruženja turističkih novinara i pisaca u turizmu – FIJET,
• Udruženje elektronskih medija Comnet,
• Udruženje radio stanica RAB,
• Politikolozi bez granica,
• Institut za borbu protiv korupcije,
• Udruženje za zaštitu mladih,
• Unija mladih Srbije, „Serbona“,
• Centar za istraživanje korupcije,
• Centar za praćenje izbora,
• Centar za društvena istraživanja.

Rastuće zamagljivanje granica između civilnog i javnog sektora kroz formiranje klimoglavog paradruštva, kao produžene ruke represivnog režima, nije novina, niti specifičnost naše vlasti. I u ovom slučaju, vešti su plagijatori.   Za stvaranje pararealnosti i fabrikovanje istorijski nezapamćehih uspeha više se u pogon ne stavljaju samo tabloidi, već se osnivaju i kvazi-izstraživački portali, vizualno osmišljeni tako da podsećaju na medije koji se bave istraživačkim novinarstvom. Pored pseudo-medija, lažnih univerziteta, „kraduckanih“ doktorata i samoproklamovane elite, scenografiju budućnosti Srbije sve češće krase i vladine nevladine organizacije. Međutim, za razliku od teatra, gde se nakon spuštanja zavesa predstava završava, u našoj realnosti iluzija traje, pakuje se u povoljne statistike i izveštaje i projektuje međunarodnom auditorijumu, dok šmiranje pred domaćom publikom stvara konfuziju i razvodnjava uticaj organizacija civilnog društva, čime se sabotiraju suštinske promene politika koje nisu po meri građana.

Autor: Tatjana Đukić, NKD


Povezani članci:

Ugrožavanje civilnih sloboda