Sparćanci i staklodršci: Priča o paraćinskim Spartancima

Dok čitate ovo, pokušajte da zamislite da od sledećeg ponedeljka nemate posao. Zamislite da za to saznate putem fejsbuka. Zapitajte se tek kako bi ste se osećali kada bi svi nadležni skoro 2 godine, od tog trenutka, prebacivali nadležnost sa jednog na drugog, sa “Nekog” na “Nekoga”. Da u nekom trenutku i dobijete rešenje Suda koje kaže da se vraćate na posao a da u praksi, “Neko”, jednostavno ne želi da ispoštuje odluku suda.


Ispričaću vam priču o ljudima iz jednog prelepog gradića, Paraćina.

To je mesto sa nešto više od 20.000 stanovnika, prelepom rečicom Crnica koja protiče kroz sam centar, mesto u kome je izgrađena čuvena Staklara – nekadašnji ponos cele nacije i između ostalog, mesto gde 300 radnika čeka da nadležne institucije odreaguju i urade svoj posao a one se pak ponašaju kao Godo, u drami Samjuela Beketa, koji nikada ne dolazi.

E baš tu, u toj fabrici stakla počinje ova priča.

Prava drama apsurda kreće 20. septembra 2017. godine. Te naizgled normalne subotnje večeri, u fabričkom holu, na oglasnoj tabli se pojavio spisak 300 otpisanih radnika. Zaprepašćeni radnici u trećoj smeni krišom počinju da šalju svojim „otpisanim“ kolegama spisak koji je “Neko” napravio.

Već u ponedeljak ujutru, tog 22. septembra, 300 radnika više nije imalo pristup fabrici kojoj su ostavili veliki deo svog života. Obasjani crvenim svetlom čitača kartica za ulazak,tek tako, i dalje bez objašnjenja, bili su prinuđeni da se vrate svojim kućama. Bez zakazanog sastanka – jednostavno nema prijema.

Direktor više nije dostupan.

Taj “Neko” je tek tako napravio spisak, utvrdivši i dalje nepoznatom metodom, kojih to 300 (slovima: tri stotine) radnika će precrtati. “Neko” nije razmišljao o tome da to nije samo 300 radnika koji će putem fejsbuka saznati da su otpisani. “Neko” nije računao da je to minimum 1000 ljudi koji žive od te plate. Mislite da se “Neko” zapitao čije to dete neće ići na ekskurziju te godine? Mislite da je “Nekog” glava zabolela jer je radniku ostalo još 2 meseca do penzije? A tek onih nekoliko samohranih majki sa po troje dece? Ona žena na porodiljskom odsustvu sa bebicom starom 4 meseca?

Mislite da je “Neko” uopšte gledao kome će presuditi svojim slučajnim odabirom?

Ne. “Neko” nije uopšte razmišljao o tome.

Zamišljam ga kako sedi sa par ortaka, “Nekim” likovima, i igra “Monopol”, gotovo sigurno u kombinaciji sa  “Cugopolom”. U toj simulaciji društvene igre, figurice i kućiće smo mi. Vi. Svi oni koji nisu deo njih, smi mi koji nemamo “Nekoga”.

“Tebi nek ide aerodrom, to mi je daleko” – reče “Neko”,

“A meni će ova Staklara, ajde tu mi je pored vikendice. Oteraću je u stečaj, imam onog “Nekoga” koji će prikazati da je Staklara dužna, aj nek bude 47 miliona, ta cifra se lako pamti jer toliko automobila sam polupao do sada. Plata će mi biti 3.000 eura jer ove godine moram onaj stan da renoviram, znaš već!”

“Naravno da razumem! Može, daj ruku i tvoja kafana” – odgovora “Neko”.

“Da znaš samo da 300 ljudi u Staklari treba da nestane iz fabrike, tako će stečaj izgledati uverljivije. Neka ih zbrine opština ili još bolje neka odu negde pa nek se snalaze. Ko ih pa šiša kada su “Ničiji”. Imaš one programe na internetu koji slučajnim odabirom biraju iz ubačene postojeće liste, probao sam ga u Vranju u fabrici Split, ili tako nešto, kao da je i bitno! I nemoj da te lažu, teško je samo kada daš prvi otkaz, posle je to samo statistika!” – završava “Neko”.


Logičnim sledom događaja, ujedinjeni istim problemom, otpušteni radnici prave neformalnu grupu „Otpušteni preko fejsa“. Ta grupa izuzetno hrabrih ljudi i dalje bije svoju bitku. Nisu odustali i neće i to pored svih onih “Nekih” nepristojnih ponuda u vidu predloga da ukoliko povuku utužbe protiv Staklare, da će njihovi bliži dobiti  posao. Neki su i to probali gde su odmah nakon isteka ugovora na određeno, njihovi bliži dobijali otkaz po pravilu a da je to čuveni “win – win” za Staklaru možemo zaključiti na osnovu nekoliko povučenih tužbi.

Probali su da razgovaraju sa svima. Pisali su o svom problemu Ministarstvu za rad, Predsednici Vlade, Ministartstvu privrede, itd. Problem je ostao nerešen. U međuvremenu, pokušavaju da se zaštite od svih boja kojim ih boje, i jedni i drugi i treći i peti, i skoro nemoćno stoje između “Nekih” i “Nekoga”. Oni bi samo da ostvare svoja osnovna ljudska prava – na život, dostojanstvo, rad. Na slobodu govora. Računajući na misleće ljude koji bi u svakoj normalnoj zemlji na ovoj planeti razgovarali sa njima kako bi došli do rešenja.

Dobili su priliku da se izraze na Napokon Korisnoj Debati, 24. jula ove godine, u  zgradi Kulturnog centra Paraćina.

Gospođa Vesna Simić, predstavnik otpuštenih radnika, između ostalog kaže:

„Nema predaje, mi hoćemo svoja radna mesta nazad! Ne čudi me što je ova stolica predstavnika Opštinskog odbora SNS Paraćin stoji prazna. Poslednji put kada smo pokušali da razgovaramo sa njima – njihova  poverenica je pobegla na zadnji izlaz.“

Izmamljuje osmeh gotovo svim prisutnim učesnicima debate. Učesnicima, jer u Korisnoj debati, publika je aktivni učesnik. Mesto za predstavnike OO SNS-a Paraćin je tu, prazna plava stolica na kojoj je beli ofinger koji predstavlja ćutača koji ne odgovara na mnogobrojna pitanja svih učesnika debate i time verno dočarava muk “Nekog” koji traje skoro pa 2 godine.

Predsednik opštine, gospodin Saša Paunović, koji je biciklom došao do Kulturnog centra, između ostalog kaže da priča o Staklari i njenom potencijalu traje minimum 19 godina, koliko se i on bavi ovim poslom, i da je to problem i države. Da su lokalnoj samoupravi ruke vezane i da im je pre nekoliko godina, dok je trajala kriza u fabrici, rečeno da oni ne bi trebalo da se mešaju.

Bez pomoći države, problem ne mogu da reše!

„Paraćin je daleko od Beograda, kao i bilo koji drugi grad u Srbiji. Nebitno je da li ste u Paraćinu, Trsteniku, gde god, daleko ste Beograda (gde se donose odluke, prim. aut.). Bilo bi mnogo lakše kada bi Paraćin imao svog predstavnika državne vlasti (narodnog poslanika, prim. aut. )“ – dodaje Paunović.

Mogli smo da čujemo i učesnike debate sa druge strane stola. Publiku, koja svojim ličnim izjavama dodatno  pojašnjava zašto je ova situacija jedna prava drama apsurda. Čuli smo da se ljudi, partijskom karticom, i dalje zapošljavaju preko veze a da za ovih 300, možemo slobodno reći hrabrih kao onih Leonidinih 300, jednostavno nema mesta.

Čujemo i da su radnici, u jednom trenutku, uspeli i da uđu u fabriku i kako kažu, samo traže da se vrate na posao. Nije ni čudo s obzirom na to da po rešenju Apelacionog privrednog suda iz Beograda, oni bi zaista trebalo da se vrate na svoj posao. “Neko” je očigledno moćniji od države pa rukovodstvo Staklare jednostavno ne želi da primeni odluku suda.

Pokušali su i tada da razgovaraju sa direktorom, odgovora nije bilo. Čuli smo i rečenicu koja izaziva opšte
odobrenje od strane svih prisustnih:

“Ono više nije fabrika. Sada je to samo jedan obični pogon”

“Mora da se sazna ko je vlasnik, SUD bi trebalo da nam to kaže!”

“Do kada misle da beže od nas, mi nećemo odustati!”

Gordana Bjeletić, moderator prve Napokon Korisne Debate, privodi razgovor kraju.

Stičem utisak da je nekadašnji ponos nacije postao jedna obična traka koja služi za potkusurivanje “Nekog” i “Nekoga”. U jednome bi smo mogli da se složimo svi mi, “Ničiji”, a to je da ovo nije stvarna priča, mogla bi da bude sjajna tragikomedija.

Priča kojoj bi i Samjuel Beket pozavideo, čekajući svog Godoa.

Da li je normalno da i dalje ne znamo ko je stvarni vlasnik fabrike i kome bi to naši dragi zemljaci, paraćinski Spartanci, trebalo da se obrate odnosno ko je stvarno nadležan za rešavanje problema?

Nije. To je još jedan od primera da je u ovoj državi sve moguće.

 

Dok čitate ovo, pokušajte da zamislite da od sledećeg ponedeljka nemate posao, tek tako, bez objašnjenja. Bez sistematizacije ili bilo kakve pomoći posle toga. Zamislite da za to saznate putem fejsbuka. Zapitajte se tek kako bi ste se osećali kada bi svi nadležni skoro 2 godine, od tog trenutka, prebacivali nadležnost sa jednog na drugog, sa “Nekog” na “Nekoga”. Da u nekom trenutku i dobijete rešenje Suda koje kaže da se vraćate na posao a da u praksi, “Neko”, jednostavno ne želi da ispoštuje odluku suda.

Svi imamo svog Godoa. Nekada će doći i jednog dana će ova priča biti tragikomedija. Do tada, pokušajte da se inspirisani našim Sparćancima izborite sa svojim Godoom. Ostaje nam da na svaki mogući način podržimo sve ljude koji se bore, koji ne odustaju. Koji imaju neke ideale i koji ustanu protiv svih onih “Nekih” ljudi koji su ispali iz svih mogućih drama apsurda.


Autor: Saša Stojiljković, NKD

Posted in Vesti.